Svi znate da se Kurt Cobain ubio. :/ E, pa evo njegovog oproštajnog pisma.
To Boddah
Speaking from the tongue of an experienced simpleton who obviously would rather be an emasculated, infantile complain-ee. This note should be pretty easy to understand.
All the warnings from the punk rock 101 courses over the years, since my first introduction to the, shall we say, ethics involved with independence and the embracement of your community has proven to be very true. I haven't felt the excitement of listening to as well as creating music along with reading and writing for too many years now. I feel guity beyond words about these things.
For example when we're back stage and the lights go out and the manic roar of the crowds begins., it doesn't affect me the way in which it did for Freddie Mercury, who seemed to love, relish in the the love and adoration from the crowd which is something I totally admire and envy. The fact is, I can't fool you, any one of you. It simply isn't fair to you or me. The worst crime I can think of would be to rip people off by faking it and pretending as if I'm having 100% fun. Sometimes I feel as if I should have a punch-in time clock before I walk out on stage. I've tried everything within my power to appreciate it (and I do,God, believe me I do, but it's not enough). I appreciate the fact that I and we have affected and entertained a lot of people. It must be one of those narcissists who only appreciate things when they're gone. I'm too sensitive. I need to be slightly numb in order to regain the enthusiasms I once had as a child.
On our last 3 tours, I've had a much better appreciation for all the people I've known personally, and as fans of our music, but I still can't get over the frustration, the guilt and empathy I have for everyone. There's good in all of us and I think I simply love people too much, so much that it makes me feel too fucking sad. The sad little, sensitive, unappreciative, Pisces, Jesus man. Why don't you just enjoy it? I don't know!
I have a goddess of a wife who sweats ambition and empathy and a daughter who reminds me too much of what i used to be, full of love and joy, kissing every person she meets because everyone is good and will do her no harm. And that terrifies me to the point to where I can barely function. I can't stand the thought of Frances becoming the miserable, self-destructive, death rocker that I've become.
I have it good, very good, and I'm grateful, but since the age of seven, I've become hateful towards all humans in general. Only because it seems so easy for people to get along that have empathy. Only because I love and feel sorry for people too much I guess.
Thank you all from the pit of my burning, nauseous stomach for your letters and concern during the past years. I'm too much of an erratic, moody baby! I don't have the passion anymore, and so remember, it's better to burn out than to fade away.
Peace, love, empathy.
Kurt Cobain
Frances and Courtney, I'll be at your alter.
Please keep going Courtney, for Frances.
For her life, which will be so much happier without me.
I LOVE YOU, I LOVE YOU!
Smrt
Tokom jedne turneje po Nemačkoj, u Minhenu 1. marta 1994. godine Kurt Kobejn je dijagnostikovano zapaljenjem dušnika i grla. Sledećeg dana je otišao u Rim na lečenje, gde je došla i Kortni 3. marta. Sledećeg jutra, Kortni je našla Kobejna koji se otrovao prevelikom dozom šampanjca i rohipnola. Kobejn je odmah odvezen u bolnicu. Ostatak dana bio je u nesvesti. Pušten je iz bolnice nakon pet dana i tada se vratio u Sijetl. Kortni Lav je kasnije insistirala na tome da je Kobejn pokušao da se ubije.
Iste godine, 18. marta, Kortni je zvala policiju pošto je Kobejn uzeo pištolj i zaključao se u sobu. Policija je zatim konfiskovala oružje i Kobejnove pilule. Kobejn je tvrdio da nije planirao da izvrši samoubistvo, već da se zaključao u sobu da bi se sakrio od Kortni. Kasnije tokom policijskog ispitivanja Kortni je priznala da nikada nije videla Kobejna sa oružjem.
Kortni Lav je 26. marta preduzela korake da pomogne Kobejnu da ostavi drogu. Pozvala je deset osoba, neke Kobejnove prijatelje, između ostalih njegovog najboljeg prijatelja Dilana Karlsona. Bivši menadžer Nirvane, Dani Goldberg, opisao je Kobejna kao izuzetno opirnog i da nije hteo da prizna da je njegovo ponašanje samodestruktivno. Ipak, na kraju dana Kobejn je pristao na pomoć.
Kobejn je 30. marta stigao u Los Anđeles na rehabilitaciju, a 1. aprila posetila ga je ćerka. Iste noći, Kobejn je izašao da puši, zatim je preskočio ogradu i napustio rehabilitacioni centar. Sledećih dana je tu i tamo viđen po Sijetlu, ali njegovi prijatelji uglavnom nisu znali gde se nalazi.
Kortni je 3. aprila angažovala istražitelja Toma Granta da nađe Kobejna. Sledećeg dana Kortni je prijavila Kobejna kao nestalu osobu, potpisujući se imenom Kobejnove majke, bez njene dozvole. Napisala je da je Kobejn pobegao iz centra za rehabilitaciju i vratio se u Sijetl, da je kupio pušku i da je verovatno suicidalan.
Električar Gari Smit pronašao je 8. aprila u 8:40 sati ujutro Kobejnovo telo u kući u koju je došao da instalira novi alarmni sistem. Učinilo mu se da na podu vidi belu krojačku lutku sve dok nije ugledao krv iz desnog uva. Onda je primetio pušku koja je ležala preko Kobejnovih grudi, uperena ka bradi.
Policija koja je brzo stigla do izdvojene kuće u naselju Madrona u Sijetlu, identifikovala je telo kao ostatke Kurta Kobejna. Identifikacija bila je moguća samo preko otisaka prstiju, jer je Kobejnovo samoubistvo bilo izvedeno na takav način (jedan hitac iz kratke puške u usta), odnosno s takvim teškim povredama glave i lica, da ga drugačije nije bilo moguće prepoznati. Dr Donald Rej, koji je zvanično potvrdio Kobejnovu smrt, konstatovao je da je smrt nastala kao posledica jednog pucnja, te da se najverovatnije radi o samoubistvu.
Scena u sobi, po opisima Gari Smita, odgovarala je ovoj pretpostavci. Kobejn je još uvek bio obučen u svetlu košulju i farmerke. Pored tela, na podu, nalazila se njegova lična karta i oproštajno pismo, napisano crvenim mastilom na običnom papiru A4 dimenzija, pričvršćeno za tlo hemijskom probijenom kroz sam papir. U pismu između ostalog piše: „Već godinama nisam osetio zadovoljstvo niti prilikom slušanja, niti prilikom pravljenja muzike. Zbog toga sam osećao krivicu koja se ne može iskazati rečima. Kada bi se svetla ugasila i počeo huk iz publike pred naš izlazak na scenu, ja nisam osećao ništa”. I samo postojanje grupe Nirvana postalo je teško opterećenje: „Mrzim je. Ne mogu da sviram s njima više... nije zabavno. Ne mogu da živim na ovaj način.”
Pored tela ležali su još i pokvarena kompjuterska igrica, iznošena čupava dečja igračka i nekoliko kaseta, među kojima i album Nirvane In Utero.
Izveštaj obdukcije kaže da je Kurt Kobejn umro 5. aprila. Kobejnovo telo je kremirano na zatvorenoj, privatnoj ceremoniji.
Misterija poslednjih dana
Policija je pretražila imanje, ne našavši praktično ništa sumnjivo što bi ukazivalo na još nečije prisustvo u časovima koji su prethodili samoubistvu, ako se izuzme činjenica da je televizor još uvek bio uključen. Potpuno nerazjašnjen, ipak, ostaje incident koji je zabeležila lokalna policijska stanica. Izgleda da je barem dan pre otkrivanja Kobejnove smrti neko zvao telefonski broj 911 (hitni slučajevi), da bi prijavio incident u njegovoj kući. Par minuta kasnije, usledio je drugi poziv, kojim je prethodni poništen kao lažna uzbuna. Ovo je dovelo do predstave da je Kobejn možda ubijen. Takođe neko je malo nakon smrti Kurta Kobejna pokušao da iskoristi kreditnu karticu. Odmah je blokirana ali policija nije uspela da pronađe počinioca.
Prvi koji je javno govorio da je Kobejn ubijen bio je sijetlski novinar Ričard Li. Sedam dana posle Kobejnove smrti, Li je emitovao prvu epizodu dokumentarne serije pod temom Kurt Kobejn je ubijen. Tvrdnju da je zaista ubijen potkrepio je pominjući razne nedoslednosti u vezi s policijskim izveštajima. Takođe, Li je uspeo da nabavi video snimak koji je snimljen 8. aprila izvan Kobejnove garaže. Snimak pokazuje kako oko Kobejnovog tela nema puno krvi. Eksperti kažu da hitac iz puške u usta obično rezultuje u manje krvi, za razliku od hica iz puške u glavu. Dokumentarna serija je i dalje emitovana. Uglavnom se bavila pitanjima policije.
Tom Grant, privatni detektiv koga je zaposlila Kortni Lav, takođe veruje da je Kobejn ubijen. Grant citira članak iz jedne sijetlske novine izdat 14. aprila, u kom se navodi da je Kobejn u krvi imao 1,52 miligrama po litri heroina. Po njegovim rečima, ovo je glavni dokaz da je Kobejn ubijen. Pošto je uzeo toliku količinu heroina, ne bi mogao da bude u stanju da sam povuče obarač. S tim se slažu i mnogi stručnjaci. Dalje, Grant veruje da Kobejn u svom oproštajnom pismu zapravo piše o nameri da napusti Kortni Lav i muziku. Grafološki stručnjaci tvrde da se poslednji redovi pisma, koji najviše liče na poruku samoubice, razlikuju od ostatka pisma. Poslate su kopije oproštajnog pisma četvorici stručnjaca. Samo je jedan od njih smatrao da je celo pismo napisao Kobejn.
Prema obdukcijskom izveštaju, Kobejnova ruka je prekratka da bi mogao da dohvati obarač. Morao bi da okidne obarač sa nogama, ali Kobejn je pronađen obuven.
Filmski režiser Nik Brumfild je odlučio da sam istraži misteriju o Kobejnovoj smrti, razgovarajući s osobama povezanim s Kobejnom. Između ostalih, Brumfild je razgovarao sa frontmenom benda Mentors, Eldonom Houkom, koji tvrdi da mu je Kortni Lav ponudila 50.000 dolara da ubije Kobejna. Dokumentarni film je izašao 1998. godine pod imenom Kurt i Kortni. Ipak, na kraju filma Brumfild smatra da nije došao do dovoljnih dokaza da zaključi da je Kobejn ubijen.
Šta vi mislite da je u pitanju?Tokom jedne turneje po Nemačkoj, u Minhenu 1. marta 1994. godine Kurt Kobejn je dijagnostikovano zapaljenjem dušnika i grla. Sledećeg dana je otišao u Rim na lečenje, gde je došla i Kortni 3. marta. Sledećeg jutra, Kortni je našla Kobejna koji se otrovao prevelikom dozom šampanjca i rohipnola. Kobejn je odmah odvezen u bolnicu. Ostatak dana bio je u nesvesti. Pušten je iz bolnice nakon pet dana i tada se vratio u Sijetl. Kortni Lav je kasnije insistirala na tome da je Kobejn pokušao da se ubije.
Iste godine, 18. marta, Kortni je zvala policiju pošto je Kobejn uzeo pištolj i zaključao se u sobu. Policija je zatim konfiskovala oružje i Kobejnove pilule. Kobejn je tvrdio da nije planirao da izvrši samoubistvo, već da se zaključao u sobu da bi se sakrio od Kortni. Kasnije tokom policijskog ispitivanja Kortni je priznala da nikada nije videla Kobejna sa oružjem.
Kortni Lav je 26. marta preduzela korake da pomogne Kobejnu da ostavi drogu. Pozvala je deset osoba, neke Kobejnove prijatelje, između ostalih njegovog najboljeg prijatelja Dilana Karlsona. Bivši menadžer Nirvane, Dani Goldberg, opisao je Kobejna kao izuzetno opirnog i da nije hteo da prizna da je njegovo ponašanje samodestruktivno. Ipak, na kraju dana Kobejn je pristao na pomoć.
Kobejn je 30. marta stigao u Los Anđeles na rehabilitaciju, a 1. aprila posetila ga je ćerka. Iste noći, Kobejn je izašao da puši, zatim je preskočio ogradu i napustio rehabilitacioni centar. Sledećih dana je tu i tamo viđen po Sijetlu, ali njegovi prijatelji uglavnom nisu znali gde se nalazi.
Kortni je 3. aprila angažovala istražitelja Toma Granta da nađe Kobejna. Sledećeg dana Kortni je prijavila Kobejna kao nestalu osobu, potpisujući se imenom Kobejnove majke, bez njene dozvole. Napisala je da je Kobejn pobegao iz centra za rehabilitaciju i vratio se u Sijetl, da je kupio pušku i da je verovatno suicidalan.
Električar Gari Smit pronašao je 8. aprila u 8:40 sati ujutro Kobejnovo telo u kući u koju je došao da instalira novi alarmni sistem. Učinilo mu se da na podu vidi belu krojačku lutku sve dok nije ugledao krv iz desnog uva. Onda je primetio pušku koja je ležala preko Kobejnovih grudi, uperena ka bradi.
Policija koja je brzo stigla do izdvojene kuće u naselju Madrona u Sijetlu, identifikovala je telo kao ostatke Kurta Kobejna. Identifikacija bila je moguća samo preko otisaka prstiju, jer je Kobejnovo samoubistvo bilo izvedeno na takav način (jedan hitac iz kratke puške u usta), odnosno s takvim teškim povredama glave i lica, da ga drugačije nije bilo moguće prepoznati. Dr Donald Rej, koji je zvanično potvrdio Kobejnovu smrt, konstatovao je da je smrt nastala kao posledica jednog pucnja, te da se najverovatnije radi o samoubistvu.
Scena u sobi, po opisima Gari Smita, odgovarala je ovoj pretpostavci. Kobejn je još uvek bio obučen u svetlu košulju i farmerke. Pored tela, na podu, nalazila se njegova lična karta i oproštajno pismo, napisano crvenim mastilom na običnom papiru A4 dimenzija, pričvršćeno za tlo hemijskom probijenom kroz sam papir. U pismu između ostalog piše: „Već godinama nisam osetio zadovoljstvo niti prilikom slušanja, niti prilikom pravljenja muzike. Zbog toga sam osećao krivicu koja se ne može iskazati rečima. Kada bi se svetla ugasila i počeo huk iz publike pred naš izlazak na scenu, ja nisam osećao ništa”. I samo postojanje grupe Nirvana postalo je teško opterećenje: „Mrzim je. Ne mogu da sviram s njima više... nije zabavno. Ne mogu da živim na ovaj način.”
Pored tela ležali su još i pokvarena kompjuterska igrica, iznošena čupava dečja igračka i nekoliko kaseta, među kojima i album Nirvane In Utero.
Izveštaj obdukcije kaže da je Kurt Kobejn umro 5. aprila. Kobejnovo telo je kremirano na zatvorenoj, privatnoj ceremoniji.
Misterija poslednjih dana
Policija je pretražila imanje, ne našavši praktično ništa sumnjivo što bi ukazivalo na još nečije prisustvo u časovima koji su prethodili samoubistvu, ako se izuzme činjenica da je televizor još uvek bio uključen. Potpuno nerazjašnjen, ipak, ostaje incident koji je zabeležila lokalna policijska stanica. Izgleda da je barem dan pre otkrivanja Kobejnove smrti neko zvao telefonski broj 911 (hitni slučajevi), da bi prijavio incident u njegovoj kući. Par minuta kasnije, usledio je drugi poziv, kojim je prethodni poništen kao lažna uzbuna. Ovo je dovelo do predstave da je Kobejn možda ubijen. Takođe neko je malo nakon smrti Kurta Kobejna pokušao da iskoristi kreditnu karticu. Odmah je blokirana ali policija nije uspela da pronađe počinioca.
Prvi koji je javno govorio da je Kobejn ubijen bio je sijetlski novinar Ričard Li. Sedam dana posle Kobejnove smrti, Li je emitovao prvu epizodu dokumentarne serije pod temom Kurt Kobejn je ubijen. Tvrdnju da je zaista ubijen potkrepio je pominjući razne nedoslednosti u vezi s policijskim izveštajima. Takođe, Li je uspeo da nabavi video snimak koji je snimljen 8. aprila izvan Kobejnove garaže. Snimak pokazuje kako oko Kobejnovog tela nema puno krvi. Eksperti kažu da hitac iz puške u usta obično rezultuje u manje krvi, za razliku od hica iz puške u glavu. Dokumentarna serija je i dalje emitovana. Uglavnom se bavila pitanjima policije.
Tom Grant, privatni detektiv koga je zaposlila Kortni Lav, takođe veruje da je Kobejn ubijen. Grant citira članak iz jedne sijetlske novine izdat 14. aprila, u kom se navodi da je Kobejn u krvi imao 1,52 miligrama po litri heroina. Po njegovim rečima, ovo je glavni dokaz da je Kobejn ubijen. Pošto je uzeo toliku količinu heroina, ne bi mogao da bude u stanju da sam povuče obarač. S tim se slažu i mnogi stručnjaci. Dalje, Grant veruje da Kobejn u svom oproštajnom pismu zapravo piše o nameri da napusti Kortni Lav i muziku. Grafološki stručnjaci tvrde da se poslednji redovi pisma, koji najviše liče na poruku samoubice, razlikuju od ostatka pisma. Poslate su kopije oproštajnog pisma četvorici stručnjaca. Samo je jedan od njih smatrao da je celo pismo napisao Kobejn.
Prema obdukcijskom izveštaju, Kobejnova ruka je prekratka da bi mogao da dohvati obarač. Morao bi da okidne obarač sa nogama, ali Kobejn je pronađen obuven.
Filmski režiser Nik Brumfild je odlučio da sam istraži misteriju o Kobejnovoj smrti, razgovarajući s osobama povezanim s Kobejnom. Između ostalih, Brumfild je razgovarao sa frontmenom benda Mentors, Eldonom Houkom, koji tvrdi da mu je Kortni Lav ponudila 50.000 dolara da ubije Kobejna. Dokumentarni film je izašao 1998. godine pod imenom Kurt i Kortni. Ipak, na kraju filma Brumfild smatra da nije došao do dovoljnih dokaza da zaključi da je Kobejn ubijen.
